Музеј уметности је раније био напуштена фабрика, у близини Креативног парка Фабрике црвене цигле, који је током година изгубио свој првобитни изглед.Време сеже до 2018. године, када је овде изграђен Музеј уметности стубова као велика играчка коју је Кохо Ли поклонио свом сину Дажу, коју су некада волели многи млади људи, међутим, 228. дана након отварања јавности, Музеј Стубове уметности био је суочен са рушењем из урбанистичких разлога, и чинило се да је свему дошао нагло крај.

Лепота неће нестати, она ће постојати у другом облику, или ће се вратити у другом стању.

Други музеј уметности налази се у селу Ган Тонг, Паниу, Гуангџоу, и посвећен је томе да постане најдинамичнији приватни музеј уметности у Гуангџоуу, омогућавајући јавности да уђе у музеј и искуси уметнички живот на импресиван и вишедимензионалан начин, стварајући културна симбиоза града и села.

Музеј ликовних уметности се састоји од четири монолитне зграде распоређене у повратној шеми, чија унутрашњост чини уметнички трг на отвореном，Главни павиљони су бр. 1 и бр. 2, од којих су оба висока 12 метара и имају 3 и 2 спрата изложбених хала, као и центар за размену уметности, кровну терасу, ресторан и кафић, итд. Отворени су за јавност на дугорочној основи. Комбинујући архитектуру са светлом, светлост пролази са временом и дише, лагано продирући кроз целу зграду.Са концептом дизајна облика светлосног сликарства, фокусирајући се на портретисање обриса зграде, светлост приказује зид који се протеже нагоре и протеже се у страну, када светлост продире у зграду, представљајући осећај атмосфере филмске сцене, мешајући сенке класичне и научне фантастике.

Као што истиче Константин Бранкузи, „уметност мора стићи ненајављена, као у изненадном шоку живота и даха.

Прво што видите када уђете у изложбену салу је светло, а затим се простор постепено истиче од светлости.Улазећи у светлост и осећајући простор, светлост и простор заједно граде контекст, баш као да сте у другом простору.Смењивање покрета и статике, суптилна промена блокова боја, омогућава публици да своја чула постави у средиште промене, где је промена једина вечна тема, а свака секунда слике подсећа на промену која се дешава. .

Павиљон поставља редовно осветљење, односно расвету, уграђујући осветљење као рад унутар музеја, начин и простор светлости као протагониста отвара везу између садашњости и будућности, стварности и технологије, отвара нову димензију посматрања перспективе на прошлост. , садашњост и будућност, и осећа статичну целину зграде претворену у вишедимензионалну динамичку визуелну сцену.

Када светлост уђе у унутрашњост са површине зграде, милујући сваки центиметар текстуре, постепено се приказују различити односи интензитета, а карактеристике времена се појашњавају, чинећи да статична зграда као да путује кроз време, а унутрашњи и спољашњи облици и текстура коже зграде се јачају, стварајући ритам и ритам и стварајући чистији свет светлости и сенке.